Svako nacionalno piće koje želi da bude prepoznato kao vrhunski kvalitet, da izgradi predanje o sebi i dobije svetsku slavu, mora prvo da se potvrdi u sopstvenoj kulturi. Da bi se izgradila svest i poštovanje prema jednom proizvodu prvo moramo da počnemo da cenimo onog ko ga pravi, ko čuva tajnu njegovog kvaliteta.
Rakija nije samo proizvod za konzumiranje, ona predstavlja simbol nacionalne žilavosti. U svim porama našeg postojanja podseća nas na to šta znači biti deo srpskog naroda. Ovo piće je tečni dokaz da je narod Srbije oduvek imao razvijen osećaj za detalje i nijanse, samo čeka na nas da je ponovo otkrijemo. Da bi se rakija vratila na mesto koje joj pripada, ispričaćemo ispočetka priču o čoveku koji je peče.
Prvi korak na putu otkrivanja rakije, prvenstveno sebi, a onda i drugima, je skidanje paučine zaborava i predrasuda sa imena sprskog Gegule – seljaka, gazde, hranioca i branioca. Još je Miloš Crnjanski u svojim delima podvlačio da je najveće i najslavnije pobede našeg naroda izneo na svojim plećima srpski Gegula.
Kako su vremenom narastale predrasude o srpskom seljaku,tako su narastale i neistine o rakiji. Kada je termin koji označava vrednog čoveka i domaćina, postao pogrdan, ni rakija više nije uživala poštovanje. Kada se ponovo setimo predaka, i kad poverujemo u vrednosti koje su nas vekovima održale, postaćemo svesni kakav kvalitet leži u rakijskom podrumu.
Rakija je bila pristutna u svakom segmentu života srpskog domaćin, stajala je na stolu za vreme svadbi, krštenja, slave i rođenja, u trenucima gde se slavio život i gde se sanjalo o boljoj budućnosti. Takođe, bila je prisutna i kada je dolazilo vreme izazova: zajedno sa Srbinom rakija je prolazila kroz ratove, bune i revolucije. Ona ga je ispraćala i dočekivala.
Najbolja rakija je nastajala u ambijentu srpskog sela, gde caruje rad, zalaganje, tradicija i običaj, gde je čast kuće bila direktno vezana za kvalitet rakije. Kao podsećanje na taj ambijent rakija Gegula je prava kmetovska rakiju XIX veka, rakija koju su gazde ostavljale za sebe, da odstoji u podrumu, u starim i garavim hrastovim buradima velike zapremine.To je rakija koja ima gustu, kremastiju strukturu, raskošan miris i boju zlata. U ukusu se pojavljuje impresije planinskog lekovitog bilja, začina i suvog voća.
Na kraju, treba podvući da je tradicija sve manje pitanje emocija, ona je postala ekonomski, marketinški i tržišni resurs, ona je prednost koju jedan proizvod dobija u ekonomskoj utakmici, element poverenja koje kupci imaju prema određenom proizvodu. Rakija Gegula je u organoleptičkom smislu u rangu konjaka i single malt viskija, što znači da je sami vrh kada je prisustvo kvalitetnih mirisa i ukusa u pitanju. Ostaje samo da mi to sebi priznamo.
Pored priče o prošlosti iz ukusa ovakve rakije možemo naučiti nešto i o budućnosti, možemo da se uverimo da narod koji proizvodi ovakav kvalitet može da se nada boljem sutra.
